Separacija roditelja i dece
Autor: Jelena Šuvira
Koferi su spakovani, ranac pripremljen iz kojeg proviruje omiljena igračka, krišom ubačena. Vreme ja za prvi odlazak na kamp. Autobus polako kreće. Dete sedi kraj prozora, čvrsto držeći ranac u krilu. U njemu su pažljivo spakovane majice, kačketi i poruka koju mu je mama ubacila: „Ponosni smo na tebe. Uživaj.“ Gleda kroz staklo, dok se krajolik polako menja – ali ono što se ne menja je osećaj u stomaku. Mešavina uzbuđenja, zebnje i pitanja: „Kako će biti bez mame i tate? Hoću li pronaći prijatelje?“
Na stajalištu, roditelji ostaju da mašu. U očima mame – suze koje pokušava da sakrije iza osmeha Tata grli malo jače nego inače. I dok autobus nestaje iza ugla, svi znaju – ovo je važan trenutak. Prvi korak ka odrastanju. Prvi put bez ruke koja vodi, i pitanje koje svi roditelji postave: da li zaista kada se ruke puste – odrastanje počinje?
Separacija predstavlja prirodan i nužan proces u psihološkom razvoju svakog deteta. Ona podrazumeva postepeno emocionalno i funkcionalno odvajanje deteta od roditelja, čime se postavljaju temelji za razvoj samostalnosti, identiteta i osećaja kompetentnosti. Ovaj proces se odvija kroz niz razvojnih faza i posebno dolazi do izražaja u situacijama kada se dete po prvi put fizički odvaja od roditelja na duži vremenski period.
Psihoanalitička perspektiva u procesu separacije ističe odvajanje, formiranje psiholoških granica i oslobađanje od roditeljskog uticaja (Smojver-Ažić, 1998). Upravo u takvim trenucima, kao što su boravci van porodičnog doma, dete dobija priliku da testira svoje granice i kapacitete, kao i da se suoči s izazovima bez neposredne podrške roditelja. To doprinosi razvoju unutrašnje stabilnosti i jačanju emocionalne otpornosti. Cela ideja separacije i individuacije započinje još u detinjstvu i nastavlja se kroz različite faze tokom celog života. U najranijoj fazi, dete počinje da otkriva da je različito od majke, počinje da se odvaja i da ispoljava svoju individualnost (Ignatius, 2021). Ova inicijalna spoznaja o sebi kao posebnom biću predstavlja osnovu za kasnije oblike psihološkog odvajanja, koji uključuju izgradnju identiteta, donošenje samostalnih odluka i preuzimanje odgovornosti za sopstvene postupke.
Kontakt sa vršnjacima ima ključnu ulogu u razvoju socijalnih veština, emocionalne inteligencije i identiteta kod dece. Boravak na kampu, koji podrazumeva fizičko odvajanje od roditelja, istovremeno pruža detetu dragocenu priliku za intenzivniju i autentičnu interakciju sa vršnjacima, što je teško dostići u svakodnevnom porodičnom okruženju.Vršnjaci igraju veliku ulogu u životu svakoga deteta, a prvi se socijalni odnosi s vršnjacima primećuju kod trogodišnje dece (Klarin, 2006). Ovi rani oblici socijalne interakcije postepeno se razvijaju u kompleksnije odnose tokom detinjstva i adolescencije, a kontakt sa vršnjacima postaje sve važniji za formiranje samopoštovanja, i osećaja pripadnosti.
U poslednjim godinama svedočimo značajnim promenama u shvatanju ranog dečjeg razvoja i socijalizacije u oblastima psihologije, sociologije i antropologije. Uopšteno govoreći, ove promene podrazumevaju veći fokus na dečju aktivnu ulogu u procesu socijalizacije, veću pažnju posvećenu značaju društvenog konteksta, kao i saglasnost da su dečja iskustva van najranijih godina u porodici (posebno njihova interakcija i iskustva sa vršnjacima) oblast koja zahteva pažljiviji teorijski razvoj i više empirijskih istraživanja (Corsaro, Fingerson, 2003). Kroz boravak na kampu, deca dobijaju priliku da zauzmu aktivniju socijalnu ulogu, da prepoznaju sopstvene sposobnosti u grupi i da izgrade odnose koji nisu zasnovani na porodičnoj hijerarhiji, već na uzajamnom poverenju, zajedničkim interesima i socijalnim kompetencijama. Ova vrsta iskustva ima dugoročne efekte na detetovu emocionalnu zrelost i samopouzdanje, te se s pravom smatra ključnom u procesu osamostaljivanja i uspešne socijalizacije.
U procesu separacije, naročito u trenucima kada dete po prvi put odlazi na kamp, roditelji imaju ključnu ulogu – ne samo kao emocionalni oslonac, već i kao model sigurnosti, poverenja i razumevanja. Način na koji se roditelji postave prema ovom razvojnom trenutku može imati dugotrajan uticaj na to kako dete doživljava samostalnost, poverenje u sebe i u svet oko sebe.
Ukoliko se separacija ne dogodi u razvojno optimalnom ili tzv. „kritičnom“ uzrastu – najčešće tokom predškolskog ili ranog školskog perioda – postoji rizik da dete ostane emocionalno vezano za roditelje u meri koja ometa njegovo osamostaljivanje. Takva deca mogu razviti povećanu zavisnost, strah od nepoznatog, teškoće u preuzimanju odgovornosti, nisko samopouzdanje, pa čak i anksiozne reakcije u situacijama koje podrazumevaju distancu od primarne porodice. Takođe, kasnija i nagla separacija, ako nije postepeno i emocionalno pripremljena, može biti doživljena kao traumatična, naročito ako dete nema prethodna iskustva boravka bez roditelja. Deca s visokim i rastućim simptomima separacione anksioznosti u predškolskom uzrastu pokazuju znatno slabiji školski uspeh, više unutrašnjih simptoma (anksioznost) i lošije fizičko zdravlje (povećana incidencija astme i glavobolja) u odnosu na decu s adaptivnim razvojem tokom separacije (Battaglia i sar., 2017).
Odnos između roditelja i deteta, kao važan aspekt porodičnog okruženja, igra ključnu ulogu u razvoju deteta. Prema teoriji privrženosti Džona Bolbija (Bowlby, 1982; prema: Chen i sar., 2023), odnos privrženosti između roditelja i dece može imati uticaj na razvoj dečije ličnosti i društvenog razumevanja. Harmonični odnosi između roditelja i deteta mogu povećati detetovo samopouzdanje u suočavanju sa raznim problemima i izazovima u učenju, čime se podstiče razvoj njegovih sposobnosti za učenje (Mulyadi i sar., 2016; prema: Isto, 2023).
Važno je razumeti da je proces separacije prirodan i neophodan za razvoj ličnosti i formiranje individualnih vrednosti. Roditelji treba da pomognu svojoj deci da prođu kroz ovu fazu tako što će ih podržavati u njihovoj potrazi i omogućiti im da sami odrede svoj put (Bulueva i sar., 2024). Umesto kontrole i preterane brige, roditelji bi trebalo da detetu ponude osećaj sigurnosti i ohrabrenje, čime mu daju dozvolu da istražuje svet, pravi greške, uči iz njih i izgrađuje sopstvenu ličnost. Upravo ta ravnoteža između ljubavi, podrške i puštanja da dete „krene svojim putem“ predstavlja temelj zdravog razvoja, emocionalne samostalnosti i pozitivnog identiteta.
Separacija deteta od roditelja, posebno kroz iskustvo kao što je odlazak na kamp, predstavlja mnogo više od fizičkog razdvajanja – ona je simboličan početak procesa osamostaljivanja, oblikovanja identiteta i sticanja unutrašnje snage. Kontakt sa vršnjacima u tom procesu ima nezamenjivu ulogu. Kroz igru, razgovore i zajedničke zadatke, dete uči kako da sarađuje, pregovara, postavlja granice i izražava osećanja. U svemu tome, uloga roditelja ostaje ključna. Oni su ti koji svojim ponašanjem, emocijama i porukama oblikuju detetov doživljaj separacije. Kada roditelji pruže detetu stabilnost, poverenje i podršku – bez preterane kontrole, ali sa emocionalnom dostupnošću – oni mu pomažu da razdvajanje ne doživi kao gubitak, već kao priliku.
Zato trenutak povratka s kampa nosi posebnu simboliku.
Dete uzbuđeno izlazi iz autobusa sa rancem na leđima: „Mama, tata, moram vam sve ispričati – bilo je sjajno!“. Počinje priča o hodanju kroz šumu, o novim prijateljima, o prvoj logorskoj vatri. A roditelji, dok slušaju, osećaju mešavinu sreće i ponosa. Znaju da su učinili pravu stvar. I sada svi znaju: kad se ruke puste – odrastanje zaista počinje.
© 2020 NTC | Sva prava zadržana | Politika privatnosti