Sedi, ne mrdaj, izvoli terapija

Autor: Jelena Šuvira

Uvod: 

Zamislite da imate priliku da se vratite u prošlost, u 17. ili 18. vek, i pokušate da objasnite svojim precima da u budućnosti postoji stanje zvano ADHD – poremećaj pažnje i hiperaktivnosti – i da ga lečimo lekovima. Kakve bi bile njihove reakcije? Verovatno bi bile negde između zbunjenosti, neverice i zabrinutosti. 

U njihovom svetu, hiperaktivnost nije bila „poremećaj“, već normalan deo detinjstva. Ako dete ima previše energije – to je blagoslov, a ne problem. Biće dobar radnik, lovac, vojnik! U prošlosti nije bilo potrebe da se deca „smire“ kako bi mogla da sede satima u školi ili fokusirano prate zadatke – njihov život je bio stalna aktivnost. Još jedna prepreka u razgovoru sa precima bila bi sama ideja da nečija pažnja može da bude narušena. Pažnja je tada bila usmerena na preživljavanje, jer i sam dr. Ranko Rajović govori da je mozak organ za preživljavanje. Ako ne obraćaš pažnju, možeš pasti sa konja, izgubiti se u šumi ili prosuti vreću brašna koju si danima mleo.

Da li su naši preci ipak bili u pravu?

Ono što bi nas ovaj imaginarni razgovor mogao naučiti jeste da su naši preci, iako nisu znali za ADHD, instinktivno koristili strategije koje su zapravo korisne za decu s ovim stanjem. Više fizičke aktivnosti, strukturisani dnevni zadaci i život u prirodi bili su deo svakodnevice, a upravo to su metode koje i današnja istraživanja preporučuju kao podršku deci s ADHD-om.

Šta je zapravo ADHD?

Poremećaj pažnje i hiperaktivnosti (ADHD) opisuje se kao najčešće neurobihejvioralno stanje u detinjstvu. Izražavamo zabrinutost da ADHD nije bolest sama po sebi, već grupa simptoma koji predstavljaju konačni zajednički put ponašanja za niz emocionalnih, psiholoških i/ili problema u učenju (Furman, 2005). Osim „osnovnih simptoma“ nepažnje, impulzivnosti i hiperaktivnosti, deca s ADHD-om takođe često kombinuju kognitivne probleme i probleme u ponašanju, što uzrokuje višedimenzionalne poteškoće za njihove akademske, emocionalne i društvene funkcije. ADHD je sve prisutnija dijagnoza u savremenom društvu, a njegova učestalost među decom izaziva zabrinutost roditelja i stručnjaka. 

Da li je ADHD u porastu?

Nedavni nacionalni podaci pokazuju da je do 11% dece od četiri do 17 godina imalo dijagnozu ADHD-a,  8,8% trenutno ima dijagnozu, a 6,1% prima lekove za ADHD (Felt, Biermann, Christner., Kochhar, Van Harrison, 2014). Karakterišu ga simptomi nepažnje i/ili impulsivnosti i hiperaktivnosti koji mogu značajno uticati na mnoge aspekte ponašanja i učinka, kako u školi tako i kod kuće (Faraone, Sergeant, Gillberg, Biederman, 2003).   Iako se danas o ADHD-u zna mnogo više nego u 17. ili 18. veku koji su bili pomenuti u prethodnom tekstu, on i dalje nosi određene stigme i nerazumevanje. Nekada su deca s ovim poremećajem bila smatrana „nestašnima“ ili „neodgojenima“, dok danas znamo da ADHD ima biološke i neurološke osnove. 

U studijama koje upoređuju osobe s ADHD-om i kontrolne grupe, pokazalo se da predškolci s ADHD-om imaju poteškoće s pamćenjem, rezonovanjem, akademskim veštinama, konceptualnim razvojem, opštim kognitivnim sposobnostima (DuPaul et al. 2001), kao i sa usvajanjem osnovnih prečitalačkih i matematičkih veština (Mariani & Barkley 1997). Lahey i saradnici (1998) otkrili su oslabljene matematičke sposobnosti, ali očuvane veštine čitanja, u svojoj grupi dece uzrasta od 4 do 6 godina (Daley, Birchwood, 2010).

ADHD i fizička aktivnost

Da li su nam deca sve manje fizička aktivna?

U savremenom društvu, gde digitalna tehnologija igra ključnu ulogu u svakodnevnom životu, postavlja se pitanje koliko su deca danas fizički aktivna u poređenju sa prethodnim generacijama. Stručnjaci iz oblasti medicine, pedagogije i sportskih nauka sve češće upozoravaju na smanjenje nivoa fizičke aktivnosti kod dece, što može imati ozbiljne posledice po njihovo zdravlje i razvoj. Fizička aktivnost u jasno definisanim kontekstima kao što su školsko fizičko vaspitanje i organizovani sport opada u mnogim zemljama; mladi bi želeli biti aktivni, ali su često ograničeni vanjskim faktorima kao što su školska politika ili nastavni plan i program, roditeljska pravila u vezi sa sigurnošću i pogodnostima i fizički faktori okoline (Dollman, Norton, Norton, 2005). Prema istraživanjima Svetske zdravstvene organizacije (SZO), preporučena minimalna dnevna fizička aktivnost za decu školskog uzrasta iznosi najmanje 60 minuta umerenog do intenzivnog vežbanja. Međutim, podaci pokazuju da mnogi ne dostižu ni ovaj minimum.

Da li izlaganje fizičkoj aktivnosti može pomoći u smanjivanju ADHD simptoma?

Iako se najčešće leči kombinacijom terapije i, u nekim slučajevima, medikamenata, sve više istraživanja ukazuje na to da fizička aktivnost može igrati ključnu ulogu u poboljšanju simptoma ADHD-a. Sve veći dokazi pokazuju da umerena fizička aktivnost može poboljšati psihološko zdravlje kroz poboljšanje neurotransmiterskih sistema i pojačanu regulaciju neurotrofnog faktora iz mozga i neurogeneze. Kao potencijalno usklađena intervencija za ADHD, fizička aktivnost može igrati fiziološku ulogu sličnu stimulativnim lekovima povećanjem neurotransmitera dopamina i norepinefrina, čime se ublažavaju simptomi ADHD-a (Xie, Gao, Song, Zhu, Chen, Yang, Ren, 2021). Pored toga, novi preliminarni dokazi sugerišu da fizička aktivnost pojačava efekat medikamenata, koji su trenutno primarni tretman za ADHD (Hoza, Martin, Pirog, Shoulberg, 2016).

Fizička aktivnost nije samo način da se „istroši višak energije“ kod dece i odraslih s ADHD-om, već je moćan alat za poboljšanje pažnje, samoregulacije i emocionalne stabilnosti. Redovno vežbanje može značajno doprineti kvalitetu života i smanjenju simptoma ADHD-a, bilo kao dodatna strategija uz terapiju ili kao deo celokupnog pristupa mentalnom zdravlju. Mnoga istraživanja navode da fizička aktivnost zaista može pozitivno uticati na funkcionisanje i strukturu mozga kod mladih osoba sa ADHD-om, time podstičući neuronski rast i razvoj, poboljšavajući kognitivnu i inhibicijsku kontrolu, a moguće i ublažavajući simptome ADHD-a (Berwid & Halperin, 2012; prema: Cornelius, Fedewa, Ahn, 2017).

Kako roditelji mogu uključiti fizičku aktivnost u svakodnevnicu deteta s ADHD-om?

• Uključite dete u aktivnosti koje voli – Ne forsirajte ga na sport koji mu nije zanimljiv; bitno je da bude motivisano.
• Napravite redovan raspored – Doslednost pomaže u uspostavljanju navike vežbanja.
• Koristite fizičku aktivnost kao pauzu od učenja – Kratke fizičke aktivnosti mogu pomoći detetu da se ponovo fokusira na zadatke.
• Budite uzor – Deca su sklonija fizičkoj aktivnosti ako vide roditelje da i sami učestvuju.

Na samom kraju zaključujemo da fizička aktivnost zaista predstavlja prirodan način za upravljanje simptomima ADHD-a, poboljšavajući pažnju, samokontrolu i emocionalnu stabilnost. Redovno vežbanje može delovati kao prirodni stimulator neurotransmitera, smanjujući potrebu za višim dozama medikamenata ili poboljšavajući njihov efekat. Uključivanje fizičke aktivnosti u svakodnevni život dece i odraslih s ADHD-om može značajno doprineti njihovom akademskom, socijalnom i emocionalnom funkcionisanju. Umesto da se hiperaktivnost posmatramo kao problem, treba je usmeriti kroz pokret – jer upravo u kretanju leži ključ boljeg fokusa i mentalne ravnoteže.

LITERATURA

Cornelius, C., Fedewa, A. L., & Ahn, S. (2017). The effect of physical activity on children with ADHD: A quantitative review of the literature. Journal of Applied School Psychology, 33(2), 136-170.

Daley, D., & Birchwood, J. (2010). ADHD and academic performance: why does ADHD impact on academic performance and what can be done to support ADHD children in the classroom?. Child: care, health and development, 36(4), 455-464.

Dollman, J., Norton, K., & Norton, L. (2005). Evidence for secular trends in children’s physical activity behaviour. British journal of sports medicine, 39(12), 892-897.

Faraone, S. V., Sergeant, J., Gillberg, C., & Biederman, J. (2003). The worldwide prevalence of ADHD: is it an American condition?. World psychiatry, 2(2), 104.

Felt, B. T., Biermann, B., Christner, J. G., Kochhar, P., & Van Harrison, R. (2014). Diagnosis and management of ADHD in children. American Family Physician, 90(7), 456-464.)

Furman, L. (2005). What is attention-deficit hyperactivity disorder (ADHD)?. Journal of child neurology, 20(12), 994-1002.

Hoza, B., Martin, C. P., Pirog, A., & Shoulberg, E. K. (2016). Using physical activity to manage ADHD symptoms: the state of the evidence. Current psychiatry reports, 18, 1-7.

Xie, Y., Gao, X., Song, Y., Zhu, X., Chen, M., Yang, L., & Ren, Y. (2021). Effectiveness of physical activity intervention on ADHD symptoms: a systematic review and meta-analysis. Frontiers in psychiatry, 12, 706625.