Kako da knjige postanu čarolija
Buđenje ljubavi prema čitanju kod dece
Uvod:
Koliko puta vam se desilo da čitate neki tekst, a da pri tom ni ne znate šta ste pročitali? Oči klize niz redove, ali misli su već odlutale: „Nisam poslao onaj mejl; Šta se to čuje kod prozora? Da li sam zaključao vrata?…“ I pre nego što shvatimo, stigli smo do kraja stranice, a da nismo ni svesni šta smo pročitali.
Ako se to dešava nama, odraslima, koji imamo svest o važnosti čitanja, kako da podstaknemo našu decu da budu drugačiji? Ljubav prema knjigama se ne rađa sama od sebe – ona se neguje, gradi i podstiče. Zanimljiv je primer iz kineske kulture. Njihovo pismo se sastoji od simbola, gde svaki znak nosi određeno značenje, često nezavisno od izgovora. Da bi dete naučilo da čita na kineskom jeziku, ono mora da razmišlja o svakom simbolu, da ga povezuje s kontekstom, da analizira šta on znači u toj rečenici. U njihovoj kulturi čitanje nije automatski proces – to je duboka mentalna aktivnost od samog početka. Kada dete od malih nogu razvija naviku da misli dok čita, da se pita „Zašto je to ovako?“ ili „Šta će se desiti sledeće?“, ono ne samo da bolje razume tekst, već i razvija kritičko mišljenje, maštu i emocionalnu inteligenciju. A kada čitanje postane prostor za razmišljanje i osećanje – tada ono postaje istinska čarolija.
Istraživanja iz oblasti kognitivne psihologije i pedagogije ukazuju da se osnove za uspešno čitanje postavljaju mnogo pre nego što dete zapravo nauči da čita. Rani kontakt sa knjigom — kroz slušanje čitanja, gledanje slika i razgovor o sadržaju — podstiče razvoj jezika, pažnje, pamćenja i fonološke svesti, koji su neophodni za kasnije čitanje. Jezička i pismena kompetencija dece ne počinje kada deca krenu u školu – učenje pismenosti kod dece počinje mnogo pre formalnog školovanja, a studije su pokazale da su deca osetljiva na govor čak i prenatalno (Niklas i sar., 2016). Takođe, nekoliko radova u obrazovnoj literaturi pokazala su pozitivnu povezanost između toga da roditelji čitaju svojoj deci i kasnijih čitalačkih veština dece, jezičkih sposobnosti i kognitivnog razvoja (Kalb i Van Ours, 2014). Čitanje roditelja deci može podstaći decu da i sama počnu da čitaju knjige i dodatno razvijaju svoje kognitivne sposobnosti. Ono što je bitno da napomenemo jeste da pravo vreme za početak čitanja zavisi od individualnih karakteristika deteta, ali ključ leži u stvaranju podsticajnog okruženja koje razvija radoznalost, ljubav prema knjizi i osnovne jezičke veštine — jer se čitaoci ne rađaju, već se razvijaju.
U 2025. godini, stručna i obrazovna zajednica širom sveta suočava se sa zabrinjavajućim trendom: deca i mladi sve manje čitaju, posebno iz zadovoljstva. Iako se čitanje i dalje prepoznaje kao ključna veština za intelektualni i emocionalni razvoj, aktuelna istraživanja pokazuju da interesovanje za knjige opada iz godine u godinu. Studija o napretku u međunarodnoj pismenosti čitanja (PIRLS) procenjuje čitalačku pismenost učenika četvrtog razreda širom sveta svakih pet godina. U periodu od 2016. do 2021. godine, PIRLS je zabeležio značajan pad čitalačke pismenosti u 14 od 18 evropskih zemalja (Mullis i sar., 2023; prema: Ludewig i sar., 2025). Ovaj period je posebno značajan zbog poremećaja koje je izazvala pandemija COVID-19, tokom koje su škole u Evropi bile zatvorene u proseku 75 dana. Izveštaj „Šta deca čitaju“ iz 2024. godine takođe je otkrio smanjenje od 4,4% u odnosu na prethodnu godinu u broju knjiga koje su pročitala deca od 1. razreda do kraja srednje škole. Ovaj pad je posebno izražen u srednjim školama, gde učenici čitaju manje i manje izazovnih knjiga (Renaissance Learning, 2024). Uverenje da svaka nova generacija pokazuje sve manje interesovanja za pisanu reč dodatno je potvrdilo najnovije istraživanje nezavisne dobrotvorne organizacije „National Literacy Trust“, objavljeno 2025. godine. Prema istraživanju samo 34,4% dece i mladih u dobi od 8 do 18 godina izjavilo je da uživa u čitanju u slobodno vreme tokom 2024. godine, što je najniži nivo od 2005. godine (Clark i sar., 2025).
Proces čitanja i prepoznavanja apstraktnih simbola je jedan od najkomplikovanijih procesa koje dete mora da nauči. Apstraktne pojmove, kao što su slova, moraju da povežu u celinu – u reč, a kasnije u rečenice koje moraju da pamte. Ovo je veština koju treba postepeno uvoditi u rad sa decom, posebno u periodu intenzivnog sazrevanja mozga (što je pre polaska u školu, tj. pre sedme godine) (Rajović, 2016). Jedan od ključnih izazova savremenog obrazovanja jeste kako podstaći decu da ne čitaju samo površno, već da aktivno promišljaju o sadržaju koji im se nudi. Zagonetke nude posebno zanimljiv edukativni sadržaj za podučavanje jezičke manipulacije iz više razloga: većina dece je već upoznata sa zagonetkama i oseća se prijatno u vezi s njima. Čula su ih ranije, bez obzira na to da li su razumela dvosmislenost koju sadrže. Pored toga, zagonetke su naročito pogodne za mlađe čitaoce jer predstavljaju celovite tekstove. Iako su kratke, one su zaokružene celine koje nose značenje (Zipke, 2008). U tom kontekstu, postavljanje zagonetnih, misaono izazovnih pitanja pokazuje se kao veoma efikasan metod za razvijanje dubljeg razumevanja i angažovanog čitanja. Kada znaju da će biti suočeni sa pitanjima koja nemaju samo jedan tačan odgovor, deca čitaju pažljivije. Trude se da razumeju motivaciju likova, otkrivaju skrivene poruke i razmišljaju o mogućim ishodima. Na taj način, čitanje prestaje da bude pasivna aktivnost i postaje misaoni izazov.
Kada bi deca pročitala podatak da mnogi medvedi tokom zime padaju u zimski san i bude se u proleće, primer loše formulisanog pitanja bi glasio: Šta radi šumski medved preko zime? Ukoliko želimo podstaći decu da razmišljaju dok čitaju pravo pitanje bi glasilo: Zašto je šumski medved u jesen debeo? Ili zašto je šumski medved svakog proleća jako mršav?
Kao što su mnogi istraživači pokazali, kada su roditelji i porodice uključeni, deca su uspešnija u razvoju svojih veština čitanja (Vasylenko, 2017). Roditelji imaju ključnu ulogu u razvoju čitalačkih veština kod dece kroz aktivno uključivanje u čitalačke aktivnosti od najranijeg uzrasta, što uključuje svakodnevno čitanje naglas (Sénéchal i LeFevre, 2002), izlaganje deteta bogatom i raznovrsnom pisanom jeziku, vođenje razgovora o pročitanim tekstovima radi razvijanja razumevanja i kritičkog mišljenja, podsticanje detetove radoznalosti i emocionalne povezanosti s knjigama, omogućavanje samostalnog izbora i pristupa knjigama kod kuće i u biblioteci. Međutim ključ leži u rečenici koju Montessori (2003) zapisuje u svojoj knjizi gde govori da deca uče oponašajući ono što vide u svojoj okolini. Dete će poželeti čitati ako vidi da roditelji uživaju u čitanju. (Luketić, 2024).
Kada čitanje postane zajednički ritual, a knjiga sredstvo za maštanje, tada ona prestaje da bude samo predmet – i postaje čarolija koja traje ceo život.
© 2020 NTC | Sva prava zadržana | Politika privatnosti