Teorija privrženosti Džona Bolbija

Kako graditi zdrav odnos sa svojim detetom?

Autor: Ana Ljujić

Teorija privrženosti, koju je sredinom 20. veka razvio britanski psihijatar i psihoanalitičar Džon Bolbi, do danas ostaje jedna od najuticajnijih u razumevanju dečjeg emocionalnog i socijalnog razvoja₁. Iako se često pominje u psihologiji, njeni koncepti su korisni i razumljivi svima, posebno roditeljima i učiteljima koji svakodnevno imaju važnu ulogu u životima dece₁.

Prema Bolbiju, deca se rađaju s urođenom potrebom da se povežu sa odraslom osobom koja će im pružiti sigurnost, zaštitu i utehu_1,2,3. Ta potreba za povezanošću je osnovna potreba deteta, kao i potreba za hranom, snom i kretanjem. Dakle, ona nije potreba čije zadovoljenje predstavlja „bonus“ u razvoju; to je potreba koja je neophodna. Privrženost se ne stvara u jednom događaju i potom traje zauvek; privreženost se gradi kroz hiljade svakodnevnih interakcija u kojima dete doživljava da je viđeno, shvaćeno i prihvaćeno.

Šta je zapravo privrženost?

Privrženost je emocionalna veza između deteta i osobe koja se o njemu brine – najčešće roditelja, ali može biti i baka, deka, učitelj, dadilja, ili bilo ko drugi ko dosledno i s ljubavlju odgovara na dečje potrebe. Kada dete ima iskustvo da se na tu osobu može osloniti – da će ga utešiti, zaštititi, da će biti tu kada je potrebno, razvija se ono što Bolbi naziva sigurna privrženost_2,3.

U tom kontekstu, dete razvija osećaj sigurnosti koji mu omogućava da istražuje svet, da se povezuje s drugima i da se nosi sa stresom. Odrasla osoba postaje ono što Bolbi naziva sigurna baza – stabilna tačka sa koje dete može „krenuti u svet“, znajući da uvek može da se vrati_3,4.

Kada odrasli na ovu dečiju potrebu ne odgovaraju dosledno, ili kada su emocionalno odsutni, dete može da razvije nesigurne oblike privrženosti, u kojima ili stalno traži potvrdu, ili se povlači iz odnosa. Ovi obrasci mogu se preneti i u odraslo doba, i uticati na to kako gradimo prijateljstva, ljubavne veze i profesionalne odnose.

Zašto je ovo važno za roditelje i učitelje?

Roditelji često osećaju pritisak da sve urade “kako treba” da budu savršeni, strpljivi i uvek dostupni. Ipak, istraživanja pokazuju da deci nije potreban savršen roditelj; već dovoljno dobar roditelj. To je osoba koja je prisutna, emocionalno dostupna i koja, čak i kada pogreši, pokazuje spremnost da popravi odnos₄.

Učitelji takođe igraju važnu ulogu u životu dece, posebno one dece koja kod kuće možda nemaju stabilne odnose. Kada dete ima nastavnika kome veruje, kada se oseća prepoznato, uvaženo i prihvaćeno u učionici, to pozitivno utiče na učenje, ponašanje i celokupan razvoj deteta. Jedan topli komentar, osmeh ili rečenica koja govori: “Tu sam ako ti nešto zatreba.” može imati dubok i trajan uticaj_3,4.

Kako negovati sigurnu privrženost u svakodnevnom životu?

Prisutnost i doslednost su osnova. Evo nekoliko jednostavnih, ali dragocenih primera:

• Odgovarajte na dečje emocije s razumevanjem. Kada je dete tužno, uznemireno ili ljuto, umesto da ga ućutkujemo sugestijama kao što su: “Nije to ništa,”, “Prestani da plačeš.”, možemo reći: “Vidim da ti je teško. Hoćeš li da mi ispričaš šta se dogodilo?”

Postavljajte granice s ljubavlju. Deci su potrebne granice da bi se osećala sigurno. Ali, način na koji postavljamo granice je veoma važan. Neophodno je skrenuti pažnju da je određeno ponašanje pogrešno, ali i uvažiti činjenicu da je dete osetilo određenu emociju.Zato, u slučaju da se dete ponelo nasilno prema drugom detetu, u redu je reći:   „Razumem da si bio ljut, ali ne smeš da udaraš nikoga zbog toga. Hajde da razgovaramo o tome.“

• Pronađite vreme za male rituale kojima ćete povećati povezanost. To mogu biti zajednički obroci, pričanje pred spavanje, večernja šetnja, ili samo deset minuta igre bez telefona i ometanja – gde je vaše vreme u potpunosti na raspolaganju detetu.

• Pokažite da ste tu i kada stvari ne idu kako treba. Neki od najvažnijih trenutaka za razvoj sigurnosti su oni u kojima dete vidi da ga volite i kad je zbunjeno, ljuto ili pravi greške.

• Učite dete da razume i izrazi emocije. Pitajte ga: “Kako si se osećao kada se to desilo?” ili “Šta ti je pomoglo da se smiriš?”; to mu pomaže da razvije unutrašnju sigurnost i emocionalnu pismenost.

Privrženost se ne gradi kroz velike gestove, već kroz male, svakodnevne trenutke posvećenosti, pažnje i razumevanja. Nikada nije kasno da se odnos izgradi ili popravi. U redu je pogrešiti, sve dok se trudimo da budemo tu, uz dete, iznova i iznova.

Kao roditelj ili učitelj, nikada nećete sa sigurnošću moći da znate koji trenutak će ostati detetu zauvek u sećanju. Ipak, svaka vaša prisutnost, svaki znak topline i razumevanja, sigurno doprinosi da se izgradi temelj za razvoj deteta koje veruje u sebe i u druge.

Literatura

1. Bowlby, J. (1969). Attachment and Loss: Vol. 1. Attachment. New York: Basic Books.
2. Bowlby, J. (1988). A Secure Base: Parent-Child Attachment and Healthy Human Development. New York: Basic Books.
3. Ainsworth, M. D. S., Blehar, M. C., Waters, E., & Wall, S. (1978). Patterns of Attachment: A Psychological Study of the Strange Situation. Hillsdale, NJ: Lawrence Erlbaum.
4. Siegel, D. J., & Bryson, T. P. (2011). The Whole-Brain Child: 12 Revolutionary Strategies to Nurture Your Child’s Developing Mind. New York: Delacorte Press.